Ja Jesam

TI
(1.4.3.11.)


Ti si mi sve što znam o sebi.

Da te nemam, ne bih mogao o sebi ništa da znam.

Sebe upoznajem posmatrajući tebe, voleći te.

Bez tebe ne bih mogao ništa da znam ni o svetu.
Ti si mi vešalica za jezik.
Da o tebe ne kačim imena koja ispredam, moj bi se govor srozao u nerazapetu paučinu. Progutao bi me telesni živi pesak.
Reč nije reč ako nije prihvaćena od onoga kome je upućena, ako nije o njega okačena. Značenje se stvara tek u razmeni reči.
Jabuka mi ništa ne znači, ako i tebi ništa ne znači, a dok se ne ispuni značenjem, znanje ostaje prazan ćup, gola mogućnost punjenja.
Da nema reči koju tebi upućujem, koju mi nazad vraćaš ispunjenu značenjem, rvao bih se s prirodom kao životinja, ne znajući ništa ni o sebi, ni o svetu.
I još nešto:
Ti si mi cevčica, kroz koju srčem našu zajedničku baštinu. Bez tebe i ona bi mi ostala nedokučiva.
Ti si ono što od sebe žudim da napravim. Bez tebe ostajem dvonoga, nepernata životinja.
Smej mi se, ali pogledajmo:

Grlom, kojim me je priroda darivala, mogu da ječim i jaučem u bolu, da kriknem u strahu, urliknem u besu ili da gučem od zadovoljstva. Telesnim nasleđem darivana mi je mogućnost da oglasim samo svoje telesno trpljenje, ništa drugo. Tek oponašanjem tvog govora stičem onaj uobličeni glasovni niz koji mi postaje okosnica, na koju lepim ono što pamtim, lepim najpre telesno, pa potom (kada se govor uobliči) i duhovno iskustvo. Oponašanjem stečeni, od tebe pozajmljeni, uobličeni glasovni niz mogu slobodno da ponavljam, da ga osavremenjujem nezavisno od tekućeg opažanja, od tekuće telesne borbe, na koju sam prirodom prinuđen, a zajedno s njegovim ponavljanjem slobodno osavremenjujem svo svoje iskustvo okačeno o njega. Na taj način samo zajedno s tobom počinjem da imenujem ono što opažam, počinjem da postvarujem ono što mi se suprotstavlja, da stvaram sopstvenu stvarnost, da stičem znanje kao poseban vid iskustva. S prirodom se borim (kao i sva živa bića), a borba sama sobom još nije nikakvo znanje. Samo s tobom stvorenu stvarnost, samo postvarenu prirodu mogu da znam. Bez tebe, bez pozajmljenog uobličenog glasovnog niza, bez zajedničkog jezika ne bih mogao da se iščupam iz prinude tekućeg opažanja, ništa ne bih mogao da imenujem, niti bih mogao proizvoljnim ponavljanjem imena slobodno da osavremenjujem sopstveno (postvareno) iskustvo, jednom reči, ništa ne bih mogao da znam, jer ništa od zapamćenog ne bih mogao da svrstam u opis, da opis nije tebi namenjen, niti bih mogao da ga rasporedim u nacrt, da taj nacrt s tobom i na tebi ne proveravam, a neopisano i neocrtano iskustvo nije znanje.

Osim toga, samo druzeći se zajedno možemo da usvajamo gotova i stvaramo nova jezička pravila i da, razmenjujući ih međusobno, zajedno odgajamo svoje pojedinačne veštine, da pravila pretačemo u postupke. Ne samo da ti stvaraš moje znanje, nego i kad ga već imam, ono mi bez tebe ništa ne znači, jer si ti mom pamćenju rizničar, jer samo ti možeš da ga osavremeniš, da ga dozoveš u sadašnjost. Da tebe ne upijam u sebe, da od tebe ne stvaram svoju dušu, nikada ne bih mogao sam, bez tvog prisustva, da dozovem sopstveno duhovno pamćenje, sam da raspolažem svojom duhovnom riznicom.
Kad god hoću iz sebe da dozovem sebe, dozivam tebe, dozivam ono što sam od tebe upio u sebe. Bez toga ne bih mogao duhovno da živim. I u ovom našem današnjem razgovoru u tebi je sve što znam, u tebe se danas smešta svako pojedinačno ti s kojim sam se ikada upoznao.
A da nije tebe, na šta bi sletela, na čemu bi moja ljubav sklopila krila? Čime bi se moja nada razmahnula da je tvoja ne razmahuje, kako bi moje srce zatreptalo da mu tvoje ne odgovara trepetom? Kako bih znao da imam srce da ga ti nemaš, šta bi bila moja sreća da je ne delim s tobom?

Ne vitlam šupljim rečima, nakićenim šarenim perjem, ne benavim se, pogledaj:
Svoje telesne promene trpim sam, ne treba mi niko da bih trpeo svoju zubobolju, ali svoju ljubav, osim što trpim još i znam, a o njoj mogu da znam samo ono što mi je istom merom uzvraćeno. Sobom mogu da budem očaran samo ako vidim da i tebe očaravam, sebi se divim ako mi se i ti diviš, sebi sam lep i dobar ako sam i tebi, blažen sam tek kad tebe izdignem iznad sebe. Bez tebe ne mogu da volim ni sebe, bez tebe nema nikakve moje ljubavi, padam u dosadu, ostajem zarobljen u golo telesno trpljenje. Ne mogu čak ni da nazrem u šta bi pala moja ljubav da nije tebi upućena, da mi je ne uzvraćaš makar i mržnjom, gađenjem, prezirom, da se jedno drugome ne nadamo, da jedno od drugog ne zebemo, da u nadi i zebnji ne čeznemo. Ne vidim pred kim bih se stideo, ako ne pred onim, što sam od tebe upio u sebe.
Ako "voleti" znači "vrednovati, usmeriti se na vrednovano i usredsrediti svoje delatnosti na ovladavanje vrednovanim", onda si mi ti ono u šta sebe moram da postvarim, da bih kroz tebe (upijajući te) mogao da volim sebe, da voleći sebe volim svet (i obratno), da sve to ucelo konačno shvatim. Onoliko koliko uspem da sebe povratno pretočim u tebe, toliko sam sam sebi duhovni tvorac. Ti takođe. Ni ja bez tebe, ni ti bez mene ne bismo mogli sebi da budemo duhovni tvorci, ne bismo mogli ništa ni da volimo.
Ali ne samo da bez tebe o telesnom svetu ne bih mogao ništa da znam, da bez tebe ništa ne bih mogao ni da volim, osim svega toga ti si mi još i kapija duhovnog sveta, kroz koju moram da prođem, da bih u njega dospeo. I obrnuto rečeno: ti si mi duhovna pupčana vrpca kroz koju se duhovno hranim, kroz koju duhovni svet dospeva u mene. Sopstvenu dušu stvaram kroz tebe, ispunjavajući sebe tobom. Bez tebe sam duhovno ništavan, šupalj lonac, hvatač praznine, neispunjeni mehur duše. Bez tebe sam samo neostvarena mogućnost sebe, prazno ja.


Ja (1.4.3.12.)


Ako danas, pošto sam te već upio u sve pore, pokušam potpuno da te isključim iz svoje duše, u sebi mogu da nađem samo ono neizrecivo golo stremljenje, praznu misao. Jedino što o sebi mogu da naslutim je da neusmereno stremim, da iz mene nešto neodređeno izvire, da od mene nešto poleće, slutim prazno "iz" i prazno "od" koje čak ne mogu ni da razlikujem, jer su mi u toj slutnji ujedno. Da bi to stremljenje bilo usmereno, mora onome "iz" da se pridruži već određeno "u", a onome "od" - određeno "ka". Stremljenje je usmereno samo ako stremi u nešto određeno ili ka nečem određenom. Mom stremljenju to možeš da budeš samo ti. Tek u tebi je moje "iz" našlo svoje "u", moje "od" svoje "ka". Mom izvoru ti si more, u koje će da se ulije, mom poletu ti si grana na koju će da sleti. Bez tebe prazno izvirem ni u šta, prazno polećem u prazno, to jest neusmereno stremim nikuda.
Stremeći tebi, kačeći se o tebe, paučinasta nit mog golog stremljenja počinje da plete mrežu u koju ću kasnije da hvatam svo svoje iskustvo, svu ljubav i znanje. Moju dušu čini ta, o tebe okačena, paučinasta mreža i ono što je u nju ulovljeno. Ako danas pokušam da je otrebim od ulova, sagledaću praznu mrežu sopstvenog (sad već tebi i tobom usmerenog) stremljenja, sagledaću sopstveno ja, ispleteno kačenjem o tebe, prepoznaću sebe kao sopstveni izvor i polazište. Ali, to mogu da učinim tek danas. Novorođenče po rođenju neusmereno stremi nikuda i svakud, sve dok ne sretne tebe, dok ne sretne ono o šta će da okači svoje stremljenje. Naše duše nastaju tek u našem sretanju, tek kad ti postaneš moje ja, kad ja postanem tvoje ti. Bez tog susreta ostajemo bez duše.
Ako sebe hoćeš da shvatiš, moraš da se obratiš onome što jedino može da bude tvoja slika tebe. Obrati se svom govoru. Odgovori sebi šta ti znači ono: "iz-u", "od-ka", "sada-onda", "ovde-tamo", "kad i gde" ili, ono golo: "i" - i tako dalje. Obrati pažnju: onim što se u nauci o jeziku naziva prilozima, predlozima i svezama, danas sebi slikovito objavljuješ u svom detinjstvu ispletenu praznu paučinastu mrežu tvog ja.
Sve ostalo što o sebi znaš, što jesi, loviš tom mrežom.

Tek pošto dovoljno ispleteš mrežu značenja tih takozvanih pomoćnih reči, moći ćeš sebe da razlikuješ od onoga što nisi, moći ćeš od sebe da odvojiš predmet, to jest ono što je van tebe, pred tobom, što opažaš čulima. Kraće rečeno: počećeš da posmatraš, da postvaruješ okolni svet, pa kroz njega i sebe. Počećeš da stičeš znanje. Isto ćeš tako tek kroz tu mrežu početi da uspostavljaš odnose i sa sopstvenim telesnim trpljenjem, pretačući ga u ljubav kojom ćeš dok živiš da vrednuješ u četiri stupnja sve što ti se događa, koja će da te usmerava ka ugodnom ili od neugodnog, koja će da usredsređuje tvoje delatnosti na ovladavanje vrednovanim. A ništa od toga nećeš moći da učiniš dok ne sretneš mene, dok svoje ja ne okačiš o tvoje ti.
Mrežom "pomoćnih reči" (priloga, predloga i sveza) određuješ, pre svega, sebe u vremenu i prostoru, odvajaš sebe od sveta, od tekuće borbe s njim, od opažanja. Pleteš mrežu sopstvenog ja, smeštaš sebe u ono "sada i ovde", u središte te mreže, pa polazeći od tog središta, polazeći od sebe, sav ostali svet zajedno sa sopstvenim telom smeštaš u "onda i tamo", kačeći to onda i tamo (bez kog ne može da bude ni tvog sada i ovde) o mene, o sagovornika. Ako ti ja nisam onda i tamo, ni ti sebi ne možeš da budeš sada i ovde. Tek nam tako ispletena mreža značenja priloga, predloga i sveza objavljuje da smo mi, svako za sebe, ono što polazi iz njenog središta. Dakle, svaki put kada kažem "ja" pod tim, pre svega, podrazumevam sebe kao središte te mreže, podrazumevam svoje sada i ovde. Počev od tog "sada" (u čijem sam središtu ja) postepeno određujem svoje pre i posle, a počev od "ovde" svoje levo i desno, napred i nazad, gore i dole, kačeći sve te odredbe o tebe, pozajmljujući od tebe i reči kojima ih označavam. Dok tu mrežu dovoljno ne ispletem, ne mogu sebi da objavim svoje ja.
Ali, reč "ja" ne označava samo tu mrežu s njenim središtem, već još nešto. Označava mene kao izvor, označava još uvek i ono golo "iz", moje golo stremljenje, golu misao, a osim toga i mene kao tvorca te mreže i lovca onoga što će u nju biti ulovljeno. Bez izvora moj bi potok presušio, a obratno: bez potoka, čije obale činiš ti, moj izvor ne bi oticao uobličenim tokom, već bi se rasprsnuo svakuda i nikuda, to jest u prazno. Ne bi bio izvor, ne bi bio čak ni na sve strane raspršujući prasak, ostao bi golo, neusmereno, ničim i nikome neobjavljeno stremljenje. Tek kad smo već tu, kad smo se utvrdili u svom središtu, o tom stremljenju možemo da slutimo samo toliko, da je i ono već tu, da je prisutno i ništa više, a označavamo ga istom onom rečju "ja", kojom označavamo i onu mrežu u koju hvatamo i sebe i svet. Ako se rečju "ja" označava samo to golo stremljenje bez one mreže, onda ona znači isto što i reč "sila" u mrtvom, "život" u živom, a «misao" u duhovnom svetu. Ja, sila, život i misao su jedno kad ih slutim u sebi. Ogoljeni, podjednako su mi neizrecivi. U sebi ih slutim samo kao golo "iz", o kome ništa ne mogu da kažem, osim da je prisutno, da je samnom tu. U mrtvom svetu ja sam sila, u živom život, a u duhovnom svetu ja sam misao. Sebe ne mogu drukčije iznutra da vidim, a o tome što iznutra vidim, ne mogu ništa da kažem. Tu neizrecivu slutnju nazivam svojom sudbinom, svojim suštinskim ja, onim što u suštini jesam. Ti takođe.
A time što vidim da i ti svoje ja isto tako slutiš, da i ti tom slutnjom pleteš mrežu sopstvenih određenja sličnu mojoj, moje ja stiče još jedno svojstvo: prisvajanje, svojinu. Uviđam da sam svoj onako kao što si to i ti, pa potom prisvajam okolni svet utoliko što ga govorom pretačem u svoju stvarnost. Na taj način moje ja, određeno u vremenu i prostoru, postaje tvorac i vlasnik onoga što samo stvara, vlasnik svoje stvarnosti.

U suštini se ono golo "iz", golo stremljenje utrostručava: (l) izvire iz sebe, (2) susrećući se s tobom odreduje se u vremenu i prostoru i (3) oblikuje sebe u tvorca i vlasnika.
Ono prvo neznano otkud, a ovo drugo i treće u susretu s tobom, tako što uvirući u tebe povratno uvire nazad u sebe. Kad mi se to troje objavi, nazivam ga svojim trostrukim ja: ja-samo-izvor, ja-samoodredilac, ja-svoj tvorac i vlasnik.

Ako ti sve ovo izgleda neverovatno, zapitaj se šta ti znače prisvojne zamenice, šta u tvom govoru znače lica glagolskih vremena, šta je njima označeno, a posebno kako ih u detinjstvu stičeš. Potraži sebe u svom govoru.
Videćeš da si tvorac svega onoga čemu možeš da obrneš smer vremena od ishoda ka postanju, a vlasnik samo onoga što možeš da uloviš u mrežu sopstvenih vremenskih i prostornih određenja. U pretresanju značenja sopstvenog govora objavljuje ti se tvoja duša.

Van govora samo slutiš neobjavljeno prisustvo misli, naslućuješ neizrecivo, golo: jesam!



sledi :

Svest je duhovnim sadržajem ispunjena objava gole misli